Београд
Песма и штедња живаца – рецепт за дуговечност
Стогодишња Мирјана Дамјановић последњих десет
година живи у дому за старе на Вождовцу. – „Од јутра до сутра само чујем
јаој, па јаој, а ја тако да живим не могу, па чак ни када имам оволико
година”
Бака Мирјана је поранила и отишла код фризера да би екипу Политике „сачекала како то доликује”
–Сада када сам се лепо сместила идем мало да прошетам, до Београда.
Највише волим да разгледам излоге”, тако је медицинским сестрама дома
за старе на Вождовцу поручила Мирјана Дамјановић, бака која је недавно у
овој установи прославила стоти рођендан.
– Бако, па ово је Београд – упорне су биле раднице. Она им је спремно одговорила да је за њу Београд одувек био центар у којем је проживела више од 40 година, најпре код Ђерам пијаце, потом и у Лоле Рибара код „Политике”.
– Моја београдска прича почело је пресељењем из сремског села Нештин у Нови Сад, па досељењем у престоницу још `41. године. Када већ могу да кажем да у главном граду живим 73 године, зар онда нисам Београђанка – у шали пита бака Мирјана, која је већ 47 година у пензији.
– Цео век сам била књиговођа, и то добро плаћени књиговођа којем су ужа специјалност били биланси. После рата ме је ангажовала чак и ОЗНА. До `51. сам живела у Александровој улици, изнад Ђерам пијаце, данашњем булевару. После тога сам се преселила у Иве Лоле Рибара. У време рата живели смо тешко, често нисмо имали ни да једемо, па је отац крадомице од Немаца доносио храну из села. Спавали смо по подовима, али се ипак преживело. По природи сам била и остала позитивна, на живот сам увек гледала са ведрије стране. Тако би требало да размишљају и ове нове генерације – уверава бака.
Била је и у браку само осам година и није имала деце.
– Не жалим због тога, јер имам сестрића који ме и данас посећује и брине о мени. Ту је и дивна комшиница Ђука из Гроцке, где сам после мужевљеве смрти проживела чак четири деценије живота – каже она.
Све то није неважно, али је њеној дуговечности, додаје, можда највише допринела песма.
– Без музике не могу ни данас. Радио ми је највећа занимација, а ТВ програм готово да и не гледам. До прошле јесени сам волела свакодневно да шетам, али ове зиме сам нешто посустала. Некада сам била веома дружељубива, сада се више клоним људи. Није све као што је некада било. Нестао је онај поштен свет. Волим друштво, а данас у дому од јутра до сутра само чујем оно „јаој, па јаој”. Да тако живим не могу, па чак ни када имам сто – уверава Мирјана, нудећи рецепт за дуговечност – штедња живаца, избегавање особа које вам не пријају и мало приче о интимном животу.
У стоту је ушла само са једним зубом, али је то не спречава да једе, понајвише слаткише.
– Богами сам се ове зиме поправила пет кила. Никад не идем код лекара нити сам обилазила бање. Ништа ме не боли, лекове уопште не пијем... Истина видим слабије, па ћу морати да одем до пијаце да купим неке наочаре за читање – открива ова стогодишњакиња која ни сама себи не верује да је проживела цео век.
– Све је тако брзо прошло. Просто невероватно – истиче Мирјана.
Марија Бракочевић
-----------------------------------------------------------
Стогодишња Шарлота Пешић у дому од оснивања
У једном од павиљона смештених на источној падини Вождовца живи још једна бака која је преживела четири рата и „прешла” стоту. Шарлота Пешић, легенда ове куће станује у Качерској улици већ 42 године колико је прошло откако је дом подигнут. Предворје ове установе је у знаку Шарлоте, која је дому завештала уникатне личне предмете – старински накит, наочаре за читање, иконе, уметничке слике, безброј шарених дугмића, украсне тањире и шољице...
– Она је наше заштитно лице. То је жена која у дому живи од 1972. године. Иако има сто година, у јавности је и даље увек дотерана и воли да се дружи, посећују је и пријатељи. У јавности је постала позната још 1978. када је глумила у филму „Земаљски дани теку” Горана Паскаљевића – каже Невенка Никић-Симатковић, управница вождовачког дома за старе.
– Бако, па ово је Београд – упорне су биле раднице. Она им је спремно одговорила да је за њу Београд одувек био центар у којем је проживела више од 40 година, најпре код Ђерам пијаце, потом и у Лоле Рибара код „Политике”.
– Моја београдска прича почело је пресељењем из сремског села Нештин у Нови Сад, па досељењем у престоницу још `41. године. Када већ могу да кажем да у главном граду живим 73 године, зар онда нисам Београђанка – у шали пита бака Мирјана, која је већ 47 година у пензији.
– Цео век сам била књиговођа, и то добро плаћени књиговођа којем су ужа специјалност били биланси. После рата ме је ангажовала чак и ОЗНА. До `51. сам живела у Александровој улици, изнад Ђерам пијаце, данашњем булевару. После тога сам се преселила у Иве Лоле Рибара. У време рата живели смо тешко, често нисмо имали ни да једемо, па је отац крадомице од Немаца доносио храну из села. Спавали смо по подовима, али се ипак преживело. По природи сам била и остала позитивна, на живот сам увек гледала са ведрије стране. Тако би требало да размишљају и ове нове генерације – уверава бака.
Била је и у браку само осам година и није имала деце.
– Не жалим због тога, јер имам сестрића који ме и данас посећује и брине о мени. Ту је и дивна комшиница Ђука из Гроцке, где сам после мужевљеве смрти проживела чак четири деценије живота – каже она.
Све то није неважно, али је њеној дуговечности, додаје, можда највише допринела песма.
– Без музике не могу ни данас. Радио ми је највећа занимација, а ТВ програм готово да и не гледам. До прошле јесени сам волела свакодневно да шетам, али ове зиме сам нешто посустала. Некада сам била веома дружељубива, сада се више клоним људи. Није све као што је некада било. Нестао је онај поштен свет. Волим друштво, а данас у дому од јутра до сутра само чујем оно „јаој, па јаој”. Да тако живим не могу, па чак ни када имам сто – уверава Мирјана, нудећи рецепт за дуговечност – штедња живаца, избегавање особа које вам не пријају и мало приче о интимном животу.
У стоту је ушла само са једним зубом, али је то не спречава да једе, понајвише слаткише.
– Богами сам се ове зиме поправила пет кила. Никад не идем код лекара нити сам обилазила бање. Ништа ме не боли, лекове уопште не пијем... Истина видим слабије, па ћу морати да одем до пијаце да купим неке наочаре за читање – открива ова стогодишњакиња која ни сама себи не верује да је проживела цео век.
– Све је тако брзо прошло. Просто невероватно – истиче Мирјана.
Марија Бракочевић
-----------------------------------------------------------
Стогодишња Шарлота Пешић у дому од оснивања
У једном од павиљона смештених на источној падини Вождовца живи још једна бака која је преживела четири рата и „прешла” стоту. Шарлота Пешић, легенда ове куће станује у Качерској улици већ 42 године колико је прошло откако је дом подигнут. Предворје ове установе је у знаку Шарлоте, која је дому завештала уникатне личне предмете – старински накит, наочаре за читање, иконе, уметничке слике, безброј шарених дугмића, украсне тањире и шољице...
– Она је наше заштитно лице. То је жена која у дому живи од 1972. године. Иако има сто година, у јавности је и даље увек дотерана и воли да се дружи, посећују је и пријатељи. У јавности је постала позната још 1978. када је глумила у филму „Земаљски дани теку” Горана Паскаљевића – каже Невенка Никић-Симатковић, управница вождовачког дома за старе.
No comments:
Post a Comment