О холокаусту почев од обданишта
ЈЕРУСАЛИМ -
Поводом годишњег обележавања сећања
на холокауст, израелско Министарство образовања саопштило је данас да
ће од наредне школске године о холокаусту учити сви ученици у школама,
почев од обданишта.
Нови програм образовања "Пут ка
сећању", који ће обухватити све школске узрасте и обданиште, смислила је
група историчара и педагога.
"Нови програм узеће у обзир когнитивне и емоционалне способности сваког узраста деце", наводи се у саопштењу.
Стручњаци желе да на годишњи дан сећања деца не буду уплашена када чују звук сирене, који се пушта широм земље.
"У таквој атмосфери деца добијају само
половичне информације јер немају довољно развијену интелектуалну
способност да схвате шта се десило. Пре оглашавања сирена, они ће сада
научити да обележавамо веома тежак тренутак у историји, који се догодио
много година пре њиховог и рођења њихових родитеља", наводи се у
саопштењу.
AP (Tsafrir Abayov)
Министарство је истакло да деци неће бити приказане застрашујуће фотографије холокауста.
Израелски премијер Бењамин Нетањаху
отворио је синоћ у Јерусалиму церемонију обележавања сећања на холокауст
над шест милиона Јевреја.
Немачки нацисти и њихови колаборатори
убили су у холокаусту током Другог светског рата шест милиона Јевреја,
трећину тадашње јеврејске популације. Данас је у Израелу остало мање од
200.000 оних који су преживели холокауст.
Дан обележавања сећања на жртве
холокауста је један од најзначајнијих у јеврејском календару. Тада су
затворени ресторани, кафићи и сва места за забаву, а радио и
телевизијски програм искључиво је посвећен документарцима о холокаусту и
разговорима са преживелима.
Pisma Hilde Dajč
Fotografija Hilde Dajč od pre Drugog svetskog rata (Jevrejski istorijski muzej)
Pisma Hilde Dajč nude redak i dirljiv uvid u uslove u Jevrejskom logoru na Sajmištu, izmedu decembra 1941. i maja 1942.
Hilda Dajč je rođena 1922. u imućnoj aškenaskoj porodici koju su
sačinjavali njeni roditelji, Emil i Augusta i mlađi brat Hans. Pre rata,
pošto je maturirala u gimnaziji kao jedna od najboljih u svojoj
generaciji, Hilda se upisala na studije arhitekture, na Beogradskom
univerzitetu. Pošto su, u okupiranoj Srbiji, studije prekinute, Hilda je
volontirala kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici u Beogradu.
Prvih meseci okupacije Hildin otac, Emil Dajč, bio je na dužnosti
podpredsednika Vertretung der Judischen Gemainchaft, predstavničkog tela
Jevrejske zajednice u Beogradu. Ova organizacija, osnovana od strane
nacista, preuzela je na sebe poslove Jevrejske zajednice, raznih
dobrotvornih organizacija i drugih jevrejskih institucija kojima je
okupator aprila 1941. zabranio rad. Zahvaljujući angažovanju Emila Dajča
u Predstavničkom telu, u ranoj fazi okupacije, Hildina porodica je bila
pošteđena mnogih oštrih antisemitskih mera i zakona kojima su u to
vreme bili izloženi Jevreji u Beogradu.
Decembra 1941, pošto je većina muške jevrejske populacije u zemlji
ubijena u okviru mera odmazde koje je sproveo Wehrmacht, kao odogovor na
pobune i sabotaže, ženama, deci i starcima bilo naređeno da spakuju
lične stvari i jave se glavnoj kancelariji Judenreferat-a - jevrejskom
odelenju Specijalne policije u Ulici Džordža Vašingtona br. 23. Odatle
su odvedeni u adaptirani Paviljon br. 3 u novoosnovani Judenlager
Semlin. Iako porodice onih koji su bili u rukovodstvu Jevrejskog
predstavnickog tela nisu bile primorane da se povinuju ovom naređenju,
Hilda se, protivno željama svoje porodice, dobrovoljno prijavila da ode u
logor i nastavi da vrši dužnosti medicinske sestre među, kako je sama
izjavila, "ljudima kojima je potrebna pomoć".
Prvo pismo
Hilde Dajč napisano je 7. decembra 1941., dan pre nego što je otišla na
Sajmište. Primalac ovog pisma bila je Nada Novak, Hildina drugarica iz
gimnazije. Nada, dve godine starija od Hilde, bila je predsednica
gimnazijske literarne družine, gde su se te dve devojke i upoznale. U
pismu Hilda spominje vreme koje je provela u školi i "družini" kao
"najprijatniji period" života.
Drugo pismo
je napisano dva dana kasnije, 9. decembra, i sadrži prve utiske o
životu u logoru. Upućeno je Mirjani Petrović, jos jednoj školskoj
drugarici, koja je pisala Hildi dan ranije. Pisma je krijumčarilo
jevrejsko bolničko osoblje, koje je redovno posećivalo logor.
Smatra se da je
treće pismo,
upućeno Nadi Novak, napisano oko 13. decembra. U njemu Hilda otkriva da
će joj se članovi njene porodice uskoro pridružiti u logoru. S obzirom
da su svi Jevreji bili internirani na Sajmištu, nacisti očigledno više
nisu imali koristi od Predstavničkog tela jevrejske zajednice ili
njihovih rukovodilaca.
U periodu između trećeg i
četvrtog pisma,
Mirjana Petrović se nekoliko puta sastala sa Hildom, jednom zajedno sa
Nadom Novak. Tokom oštre zime 1941/1942 reka Sava se zaledila i svakoga
dana mogle su se videti male grupe logoraša kako peške prelaze led pod
nemačkom stražom, tegleći nosila sa mrtvima ili teško bolesnima. Na
obali, preko puta logora, čekalo ih je osoblje Jevrejske bolnice, koje
je utovarivalo žrtve u kamione i odvozilo ih u bolnicu ili na Jevrejsko
groblje. Jednom prilikom, Hilda je uspela da ugovori sastanak sa
Mirjanom, u zapuštenoj kafani za lučke radnike gde je logorašima koji su
prenosili mrtve i bolesne bio dozvoljen kratak predah, pre povratka u
logor. U krčmi su se prijateljice, Mirjana i Hilda zagrlile i kratko
razgovarale. Srele su na istom mestu jos dva puta ali im tokom
poslednjeg susreta straža nije dozvolila da razmene ni jednu reč.
Mirjana Petrović je kasnije ispričala da je Hilda tom prilikom delovala
mršavije nego pre i bila bleda, potištena i očajna. Ovo se vidi i iz Hildinog poslednjeg sačuvanog pisma sa Sajmišta, napisanog početkom februara 1942.
Datum smrti Hilde Dajč nije poznat, ali je sigurno da je ubijena u
gasnom kamionu, zajedno sa preko 6000 zena, dece i starih. Od kraja
marta, do 10. maja 1942., logoraši su, u grupama od 50 do 100 ljudi,
poslednji put prolazeći ulicama Beograda, odvoženi do masovnih grobnica u
Jajincima.
Prvo pismo
Nado, draga moja,
Sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na
poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz
Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru. Moji su protivni mojoj
odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi
kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem
preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno
stavim u sluzbu drugih. Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je
obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor.
Potpuno sam mirna i staložena i uverena da ce sve ispasti dobro, čak
iznad mojih optimističkih pretpostavki. Misliću često na tebe, ti znaš, a
možda i ne, šta si za mene predstavljala - to ćeš i ubuduće. Ti si mi
najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda - iz družine.
Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim.
Hilda.
7. XII 1941
Drugo pismo
Draga moja Mirjana,
Pišem ti iz stalske idile ležeći na slami dok se umesto zvezdanog
neba nalazi nad mojom glavom drvena konstrukcija krova paviljona br. 3.
Sa moje galerije (treće) koja se sastoji iz niza dasaka, a na kojoj nas
tri imamo svaka po 80 cm u širini životnog prostora, posmatram ovaj
lavirint, odnosno mravinjak bednika čije su tragedije brojne kao i oni
koji žive ne zato sto su svesni da će jednom biti bolje, već zato što
nemaju snage da prekinu sa životom. Ukoliko je to to.
Mirjana draga, tvoje pismo to si ti, volim ga kao što volim tebe.
Tvoje reči i osećanja lepi su kao i tvoja spoljašnost, a tvoje
saosećanje veliko kao sve drugo lepo što je specifično tvoje. Nemoj da
se diviš jednom čoveku koji ima brze akcije. Drugi možda imaju više
altruizma, a manje energije, više skromnosti nego ambicije, pa su im
dela, mada velika, skrivena, a dela drugih više padaju u oči svojom
odlučnošću i brzim izvođenjem.
Mirjana draga, ovde sada ima 2 000 žena i dece, skoro 100 odojčadi za
koje ne može ni mleko da se kuva jer nema ogreva a prema visini
paviljona i jačini košave možeš već da izračunaš stupanj toplote. Čitam
Hajnea i on mi prija, mada imamo klozet udaljen pola kilometra i to za
petnaest osoba najedanput, mada smo do četiri sata dobili samo dva puta
malo kupusa za koji se vidi da je u vodi kuvan, mada ležim na malo
slame, a deca sa sviju strana i svetlost gori cele noći, mada viču na
nas „Idiotische Saubande” [idiotska svinjska bando] itd., mada nas zovu
svaki čas na zbor i sve prestupe "strogo kažnjavaju". Zidova ima dosta.
Ja sam počela danas sa radom u ambulanti, tj. jednom stolu sa nekoliko
flaša i gaze, za kojim je samo jedan lekar, jedna apotekarka i ja. Posla
ima dosta, ljudi, to jest žene padaju u nesvest itd. Ali se u većini
slučajeva drže više nego junački. Retke su suze. Naročito kod omladine.
Jedino što mi nedostaje jeste pristojna mogućnost za umivanje. Nama će
doći još 2 500 osoba, a ima svega 2 lavaboa, tj. česme. Postepeno će sve
doći u red i u to nimalo ne sumnjam. Bolnica će biti u jednom drugom
paviljonu. Broje nas često, iz istog razloga su i paviljoni ograđeni
žicom. Nimalo ne žalim što sam došla, već sam zadovoljna svojom odlukom.
Ako ću svaka dva dana moći toliko da uradim za druge kao ova dva, onda
će cela stvar imati mnogo smisla. Ja znam, čvrsto sam ubeđena u to da je
ovo samo prolazno (što ne isključuje mogućnost da to traje i nekoliko
meseci), kraj će biti dobar i ja sam unapred zadovoljna. Stičem
svakodnevno mnogo poznanstava, iskustva, upoznajem ljude sa njihove
prave strane (retki su oni koji i ovde glume). Mnogi ljudi se primaju
kojekakvih „komandantština”. Mada bih mogla, ja se takvih stvari ne
primam, moje ambicije nisu upućene u tome smeru. Mirjana draga, ti ćeš
me prepoznati, ja se neću promeniti, tek sada osećam po svojoj
staloženosti da sam prilično izgrađena i da spoljne stvari slabo utiču
na mene. Samo bih volela da mojim roditeljima ova čaša bude pošteđena.
Pogledala sam, draga, na tvoj prozor kad su nas kamionom vozili na
Sajmište, ali tebe nisam videla. Kada se idućeg puta sretnemo moramo da
nadoknadimo u smislu drugarstva sve ono što tokom godine nismo činili.
Šta znas, možda je tek taj rastanak tako neobičan… [tekst nečitak] …da
doznam koliko te volim, koliko sam vezana za tebe mada tako često nisam
bila s tobom.
Mirjana draga, ostani takva kakva jesi, jer si zlatna i ja te mnogo volim, tvoja Hilda.
9. XII 1941.
Treće pismo
Nado, zlatna moja,
Nije bila baš romantična scena u kojoj sam došla do tvog pisma, naime
nas dve sestre na čelu sa jednom apotekarkom organizovale smo kuvanje
čaja i mleka (ukoliko su to žene ponele sobom jer se ovde niti šta može
poslati, niti ovamo stižu paketi) na dvanaest špiritus kohera - i baš
pri tom kuvanju uz najveću galamu iznutra i spolja dok su mi tekle suze
zbog dima i spiritusa, potekle su mi prave, iskrene, olakšavajuće suze
čitajući tvoje pismo.
Ovde je tako - ne znam kako da ga okarakterišem, jednom reči jedna
velika štala za 5 000 i više ljudi, bez zida, bez ograde, sve u istoj
odaji. Pojedinosti ovog čarobnog zamka sam opisala Mirjani pa mi se ne
da da ponavljam. Dobijamo ili doručak ili večeru i to uz najpogrdnije
reči - sreća još, čoveku prođe apetit pa nije gladan. Za ovih pet dana
je bilo četiri puta kupusa. Inače je divno. Naročito u pogledu na naše
susede - Ciganski logor. Danas sam bila tamo i ošišala 15 vašljivaca i
namazala ih. Međutim, mada sam posle ispekla ruke do laktova krezolom,
ipak je posao nekoristan, jer kad zavrsim sa drugom partijom, biće prva
opet vašljiva.
Uprava logora je u banatskim rukama, sistem nepotizma, odnosno
ljubavnicizma, ali mi Beograđani smo suviše pitomi, a oni to koriste,
jer ko prvi devojci onome i devojka. Svakih sto ljudi ima blok
komandanta, obično neku balavicu od 16-20 godine, a inače danas su
izabrali od devojaka od 16-23 godine 100 lagerpolicista. Ja sam se
sakrila, jer poznajem moju osobitu naklonost prema policiji ma koje
vrste. Kakav kriterijum pri tom uzimaju, poznato je samo njima.
Sad je pola jedanaest, ležim i pod sobom osećam slamu (divan predmet
naročito kad se ispuni buvama) i pišem ti. Vrlo sam zadovoljna što sam
ovde bila od prvog trenutka, čovek doživljava toliko interesantnih i
neponovljivih stvari da bi bilo šteta ispustiti koju. Mada na sve nas
ima samo dve česme, ipak sam čista jer se dignem pre pet i idem da se
cela umijem. Ovde se za sve stoji u redu. Ljubazno od njih što vežbaju
naše strpljenje. Samo bi sreća bila da se svuda stigne na red. To već
teže ide. Danas su svu decu (mušku) i odrasle ljude, koji su kao bolesni
bili sa nama, ne znamo kud odveli - pa da, monotonija bi smetala
napetosti naših živaca. Možeš da zamisliš larmu koju čini više od 5 000
ljudi, zatvorenih u jednu odaju, danju ne čuješ ni sopstvene reči, noću
imaš besplatan orkestar plača dece, hrkanja, kašljanja i ostalih tonova.
Imam posla od pola sedam ujutru do pola devet uveče, danas i duže, ali
će se i to urediti čim bolnica bude stigla, a to će verovatno biti za
koji dan. Kurir bolnice dolazi svakodnevno ovamo, a danas je i Hans bio i
od njega sam doznala neprijatnu vest da će moji sutra doći. Ovakav
week-end nije nimalo preporučljiv, naročito ne za moje roditelje i Hansa
kome je potrebna dobra hrana. Uzeli su nam sav novac i nakit sem 100
dinara po glavi. Jedino u čemu ne štede je elektrika koja gori i noću te
mi ometa san moj pravedni. Moja ambicija mora da bude uvek zadovoljena,
jer želim uvek sve u superlativima. A i ovo je jedan svoje vrste.
Otkako sam tu vrlo sam mirna, mnogo radim i to sa ogromnom voljom i
osećam savršeni preokret. Dok sam ranije na “slobodi” mislila stalno na
logor, sad sam za pet dana tako navikla na njega, da uopšte o njemu ne
mislim, već o mnogo lepšim stvarima, kao što su - ti već znaš da ja
mislim mnogo na tebe. Uvece čitam. Mada smo smeli da ponesemo samo
toliko koliko sme da se ponese, ja imam Vertera, Hajnea, Paskala,
Montenja, engleski i hebrejski udzbenik. Tako mala biblioteka, a čini mi
se ipak od ogromne koristi.
Nado moja, ne pišem to samo zato što mi je želja, već čvrsto
ubeđenje: videćemo se uskoro. Ja nemam nameru da ovde letujem, a nadam
se da će oni (sa velikim O) uzeti moje namere na razmatranje. Rešenje
njihovo očekujem uskoro.
Nado moja, moram da spavam, sutra ću se rano dići, a snagu hoću da
čuvam. Zdravo, mila moja, bojim se da mislim na tebe u ovoj prljavoj
štali da ne kvarim onu svetinju koju o tebi nosim u sebi.
Mnogo tebe, mamu, Jasnu i ostale srdacno pozdravlja jedan veseo dobrovoljac.
Kliknite na fotografiju da biste je uvećali
Treće pismo, str.1
|
Treće pismo, str. 2
|
Treće pismo, str. 3
|
Treće pismo, str. 4
|
Treće pismo, str. 5
|
Treće pismo, str. 6
|
Četvrto pismo
Mila moja,
Nisam ni mogla da pojmim da će naš susret, mada sam te očekivala, da
ostavi, načini u meni takvu buru osećanja, da unese još više nemira u
ovo haotično stanje moje duše koja ne može nikako da se smiri. Svim
filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi i realnost kakvu vi van nje ne
možete ni izdaleka da zamislite jer biste od bola urlali - pruža se u
potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna, sve fraze o
jačini duha padaju pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom
izlasku gube se pred jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje
ni po čemu na svetu ne liči na život. To nije ni ironija života. To je
njegova najdublja tragedija. Možemo da izdržimo ne zato što smo jaki,
nego stoga što nismo svakog trenutka svesni svoje beskrajne mizerije u
pogledu svega, svega sto sačinjava naš život.
Već smo tu skoro devet nedelja i još sam pomalo pismena, jos umem
pomalo da mislim. Svako veče, bez izuzetka, čitam tvoja i Nadina pisma i
to mi je jedini trenutak kada sam nešto drugo, ne, samo Lagerinsasse
[logorašica]. Robija je zlato prema ovome, mi ne znamo ni zašto, ni na
što, ni na koliko smo osuđeni. Sve na svetu je divno, i najbednija
egzistencija van logora, a ovo je inkarnacija sviju zala. Svi postajemo
zli jer smo gladni, svi postajemo zajedljivi i brojimo jedan drugom
zalogaje, svi su očajni - a ipak se niko ne ubija jer smo svi skupa
jedna masa životinja koju prezirem. Mrzim nas sve jer smo svi jednako
propali.
Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze,
život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola
kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih. Svi smo
jednaki po svome kukavičluku i vi i mi. Dosta!
Ja ipak nisam takav nejunak kao što bi po ovome mogla da sudiš.
Podnosim sve što mene pogađa lako, bezbolno. Ali ta okolina. To je ono
što me nervira. Ljudi mi idu na živce. Ni glad od koje plačes, ni zima
pri kojoj ti se voda u časi i krv u žilama sledi, ni smrad latrina, ni
košava, ništa nije tako odvratno kao gomila koja zaslužuje sažaljenje, a
ti joj ne mozes pomoći, nego se staviti iznad nje i prezreti je. Zašto
taj svet govori uvek samo o onome što vređa njegova creva i ostale
organe vrlo cenjenog kadavera. A propos, pre neki dan smo uređivali
leševe, bilo ih je 27, u turskom paviljonu, i to sve u front. Meni ništa
više nije odvratno, ni moj prljavi posao. Sve bi se moglo samo kad bi
se znalo ono što se ne može saznati - kada će se otvoriti kapije
milosti. Kakve li namere imaju sa nama? U stalnoj smo napetosti: hoće li
nas streljati, dići u zrak, transportovati u Poijsku? To je sve
sporedno! Sadašnjost samo treba preskočiti, nije nimalo prijatna,
nimalo.
Sada je pola tri, dežuram celu noć u ambulanti (svaku četvrtu noć) u
paviljonu kašlju u horu i čuje se kloparanje kiše sa krova. Ovde u
ambulanti puši se furuna dozlaboga, ali ko se dima ne nadimi…
Ovo je moj najuzbudljiviji dan u logoru. Želeti nešto toliko pa da se
to ispuni više je nego sreća. Možda ćemo se jednom živi izvući odavde u
jedan srećniji život, jer to tako strasno, mada već malokrvno želimo.
Mirjana, moja draga, mi smo roblje zarobljeno, mnogo manje još od
toga, mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda, a
kad i pored toga čovek ugleda malo zivota, a to si ti, oseti toliko
novih životnih sokova da struje u njemu. Samo, da, ovo večno samo -
otrgnuti se posle toga od života toliko je bolno i gorko da ni more suza
prolivenih nije dovoljno merilo. Kako mi je tek sada teško. Plačem i
svi se smeju: „Zar ti koja vučes kao muškarac smeš da plačeš kao
sentimentalna šiparica!”
Ali šta ću kad mi je tako grozno teško pri duši. To je refren koji
celu noć ponavljam. Znam da nema izgleda da ćemo skoro izaći, a napolju
ste ti i Nada, jedino što me vezuje za Beograd koji po nekoj
neshvatljivoj kontradikciji istovremeno strašno mrzim i strašno volim.
Ti ne znas, kao što ni ja nisam znala, šta to znači biti ovde. Želim ti
da nikad ne saznaš. Već kao dete bojala sam se da me ne zakopaju živu. I
ovo je neka vrsta prividne smrti. Hoće li posle nje biti nekog
vaskrsenja? Nisam nikad toliko mislila na vas dve kao sada. Stalno
razgovaram sa vama i želim da vas vidim jer ste vi za mene onaj
“izgubljeni raj”.
Ljubi vas vaša logorka
http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/pismo-4.php
Stariji
čitaoci portala Doznajemo.com vjerovatno se sjećaju naše priče koja je
svojedobno izazvala veliku pažnju u čitavoj regiji, pa i izvan nje…
07:49h
U memorijalnom centru Jad Vašem Netanijahu je uporedio nacistički
genocid sa iranskim težnjama da proizvede nuklearno naoružanje, pozivima
njegovih lidera na uništenje Izraela i njihovim negiranjem holokausta.
Font size
